Петри и Дуњи

Петровац на небу

Тамо где је мирно море,
Петровац је баш процвето,
а у њему осмех зоре,
била зима или лето.

Тамо моје срце жели
сваког часа баш отићи,
загрлити цвет тај бели
у свитање жеље стићи.

Тамо једном оку милом,
зека с длана воду пије
и чуперак са шналицом,
успаван се срећом, смије.

Тамо жељно срце мало
са осмехом песму чека,
а она ће ведра, чила
да му стигне издалека.

(Унуци Петри на дар)

На свет дођох, шака јада,
да вам будем живот, нада,
да вам плачем, да вам певам
и будућност своју сневам.

Да порастем, љубите ме,
својим златом, зовите ме
и бићу вам ведра, чила.
Чаробна сам мала вила.

Зовите ме Дуња лако,
нежно, тихо и не јако,
а ја ћу вам осмех дати,
нек вас он у младост врати.

Ону вашу за сећање,
што је моје одрастање.

Понос ваш ћу, знајте, бити
и лепотом засенити.
Пој славуја и дах зоре,
мирис звезда, љупких горе.

Све вас редом сад поздрављам,
песму своју милу сањам.
Бог ми дао да се родим,
тати, мами да угодим.

(Унуци Дуњи – за моју малену чаробну вилу)